СОНЕТ

Ти простори ме ужасавају

Простор који ничим не подсећа на себе,

птицама померан, ветровима сличан,

сам у себи, сам за себе, ничему вичан,

вечити почетак ужасан, без потребе.

Простор језиком трајања препричан

и претворен у вечност која ником не треба,

вечност за проклетство, које будно вреба

под свежом хумком плен свој непомичан.

Заборавимо мрачно поверење

себе са собом, у страшно подозрење

простори се руше и црна наилази плима.

У шкртости тишине без себе и иметка

ми смо последњи заточници почетка

под каменом што име има.