KRAJ NA POČETKU

U hladnoj zimskoj zagrebačkoj noći između subote i nedelje, 11. i 12. februara 1961, pri ulazu u park iz Jandrićeve ulice 35, visilo je obešeno, o stub fenjera, jedva visok dva metra i nešto, telo beogradskog pesnika i studenta filozofije Branka Miljkovića, koji je već bio poznat u književnosti po mnogobrojnim pesmama, a naročito po stihu — "Ubi me prejaka reč".
Od tada o ovom poeti koji je, nasilno umro u 27. godini (rođen je u Nišu 1934), ne prestaju da se pišu tekstovi i knjige, štampaju njegove pesme. To se i danas čini u Rusiji kad su u pitanju tragične sudbine pesnika Sergeja Jesenjina i Vladimira Majakovskog.
A samo godinu dana ranije, u zbirci "Vatra i ništa", a u "Baladi" posvećenoj Ohridskim trubadurima, Miljković je pevao:

"Mudrosti, neiskusno sviću zore. 
Na obične reči više nemam pravo!
Moje se srce gasi, oči gore.
Pevajte, divni starci, dok nad glavom
Rasprskavaju se zvezde kao metafore!
Što je visoko, iščezne, što je nisko, istruli.
Ptico, dovešću te do reči. Al' vrati
Pozajmljeni plamen. Pepeo ne huli.
U tuđem smo srcu svoje srce čuli.

Isto je pevati i umirati."

Vest da pronađeno beživotno telo Miljkovića, preneli su tada uzdržano svi ondašnji jugoslovenski dnevnici, a zvanična "Borba" je objavila: "Mladi beogradski književnik i dobitnik Oktobarske nagrade grada Beograda za 1960. (za zbirku "Vatra i ništa", "Prosveta", Beograd) nađen je u nedelju mrtav. Posle uviđaja organa SUP, utvrđeno je da je Miljković izvršio samoubistvo. Istraga povodom ovog slučaja je u toku."
U "PESMI za moj 27. rođendan" koju je napisao nekoliko meseci pre smrti, Branko Miljković je pevao:

"Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme;
Vreme je da sunce kaže koliko je sati;
Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme;
Ko loše živi zar može jasno zapevati!

Ali, vratimo se danu smrti Branka Miljkovića. Šta se tačno desilo 12. februara 1961. godine nikada nećemo saznati. Vest o samoubistvu bila je nejasna i štura. Ostao je jedino da svedoči grob na beogradskom Novom groblju, između humki Vojislava Ilića i Sime Matavulja. Pesnikinja Ljubica Miletić zato i kaže u eseju posvećenom ovom našem poeti: "Branko Miljković je bio i jeste velika nerazjašnjena tajna srpske poezije. Njegovo zaveštanje puno tragizma i lepote ne gubi ništa s godinama koje se talože jedna na drugu."
Miljković je u pesmi "Orfičko zaveštanje" (pronađene u njegovoj zaostavštini), inače, kazivao:

"Ako hoćete pesmu Siđite pod zemlju
Al' pripitomite životinju Da vas propusti u povratku
Ako hoćete pesmu  Iskopajte je iz zemlje
Ali se čuvajte njenih navika Njenog podzemnog znanja
Reči imaju dušu gomile  Raznežuje ih prostaštvo i gugutka
Ali opasnosti prevaziđene metaforom
Na drugom će mestu zapevati opasnije."

Zanimljiva je i vest objavljena u "Borbi" daleke 1954, kad je on imao samo 20 godina, a u kojoj se pod naslovom "Branko Miljković", kaže: "Samo godinu dana posle objavljivanja svoje prve zbirke pesama koja je štampana 1953. godine ("Uzalud je budim") Branko Miljković postaje član Udruženja književnika Srbije. Danas je on već stekao ugled priznatog pesnika i vrlo često se sa svojim radovima pojavljuje na stranicama većine naših časopisa i listova.
A U TIM godinama, on je ispevao i pesmu "Grob prijatelja":

"Ležiš u tamnoj i dubokoj pukotini u vremenu
Prstima uzimam obalu  (nema te među prstima)
Drvo i njegova noć  čekaju te na obali dve zelene večnosti
Tvoj glas sanja nešto teško  u dnu kamena
Ležiš u tamnoj i dubokoj  pukotini u vremenu".

Nije možda zato ni čudno što se pesnikinja Miletić još pita kako je moguće da mladić u 23. godini uđe u književnost sa zbirkom pesama najviše, uglavnom antologijske vrednosti? Ili, kakva je to blagodet njemu data da stupi u carstvo poezije, 1957. "Tragičnim sonetima", sonetnim vencem visokog dometa? Kakva je to promisao navela živog da počne svoje delo zavetnim ciklusom "Sedam mrtvih pesnika"? Ili, još tajanstvenije, otkud Orfej i Euridika, silazak u podzemlje, u onostrano, kad pesnik počinje uspon u visine srpske poezije?


Je li Miljković znao da se u njegovom početku krije kraj,
a u kraju večnost...



                                                                          Dušan Stanković, februar, 2006.


 
;