Kritika Metafore

 Dve reči tek da se kažu dodirnu se

i ispare u nepoznato značenje

koje s njima nikakve veze nema

jer u glavi postoji jedna jedina reč

a pesma se piše samo zato

da ta reč ne bi morala da se kaže

tako reči jedna drugu uče

tako reči jedna drugu izmišljaju

tako reči jedna drugu na zlo navode

i pesma je niz oslepljenih reči

ali je ljubav njihova sasvim očigledna

one žive na račun tvoje komotnosti

sve su lepše što si nemoćniji

a kad iscrpeš sve svoje snage kad umreš

ljudi kažu: boga mu,kakve je taj pesme pisao

i niko ne sumnja u reč koju nisi rekao

Verujem da bih mogao da govorim (1957)

Verujem,da bih mogao da govorim,

da izađem iz sebe s nadom na povratak,

makar kroz pustinju do mesta gde gorim,

makar kroz smrt do istinskih vrata.

U pogrešnom rasporedu reči utešno vreme

možda ću naći.Ili ću otkriti

kako je besciljno ljubim ko kiša,kao vreme,

kao onaj što menja reči a ne svet skroviti.

Verujem,mada bez nade ući mora

u noć,u zaborav kroz koji se prostirem,

ta pesma bez zavičaja,ta ptica bez gora,

da smrt svoju ne izdam,da živim dok umirem.

Onaj ko peva ne zna je li to ljubav

ili smrt. Kada miris pomeri cvet,

gde je svet,da l tamo gde miriše sa ruba

sveta punog a praznog,ili tamo gde mu je

                                                         cvet?

Svaka je pesma prazna i zvezdana,

Ni bol ni ljubav ne može da je zameni.

Ona je sve što mi osta od nepovratnog dana,

praznina što peva i mir moj rumeni.

Pesmo prazna i zvezdana,tamo,

tvoj cvet mi srce sleže,kroz krv šeta,

ako ga uberem ostavlja me samog,

ako ga napustim za leđima mi cveta.


                                                                                 1957.

D.Stanković - O Smrti Orfeja srpske Poetike

KRAJ NA POČETKU

U hladnoj zimskoj zagrebačkoj noći između subote i nedelje, 11. i 12. februara 1961, pri ulazu u park iz Jandrićeve ulice 35, visilo je obešeno, o stub fenjera, jedva visok dva metra i nešto, telo beogradskog pesnika i studenta filozofije Branka Miljkovića, koji je već bio poznat u književnosti po mnogobrojnim pesmama, a naročito po stihu — "Ubi me prejaka reč".

Od tada o ovom poeti koji je, nasilno umro u 27. godini (rođen je u Nišu 1934), ne prestaju da se pišu tekstovi i knjige, štampaju njegove pesme. To se i danas čini u Rusiji kad su u pitanju tragične sudbine pesnika Sergeja Jesenjina i Vladimira Majakovskog.

A samo godinu dana ranije, u zbirci "Vatra i ništa", a u "Baladi" posvećenoj Ohridskim trubadurima, Miljković je pevao: 


"Mudrosti, neiskusno sviću zore. 
Na obične reči više nemam pravo!
Moje se srce gasi, oči gore.
Pevajte, divni starci, dok nad glavom
Rasprskavaju se zvezde kao metafore!
Što je visoko, iščezne, što je nisko, istruli.
Ptico, dovešću te do reči. Al' vrati
Pozajmljeni plamen. Pepeo ne huli.
U tuđem smo srcu svoje srce čuli.
Isto je pevati i umirati."

Vest da pronađeno beživotno telo Miljkovića, preneli su tada uzdržano svi ondašnji jugoslovenski dnevnici, a zvanična "Borba" je objavila: "Mladi beogradski književnik i dobitnik Oktobarske nagrade grada Beograda za 1960. (za zbirku "Vatra i ništa", "Prosveta", Beograd) nađen je u nedelju mrtav. Posle uviđaja organa SUP, utvrđeno je da je Miljković izvršio samoubistvo. Istraga povodom ovog slučaja je u toku."

U "PESMI za moj 27. rođendan" koju je napisao nekoliko meseci pre smrti, Branko Miljković je pevao:

"Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme;
Vreme je da sunce kaže koliko je sati;
Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme;
Ko loše živi zar može jasno zapevati!

Ali, vratimo se danu smrti Branka Miljkovića. Šta se tačno desilo 12. februara 1961. godine nikada nećemo saznati. Vest o samoubistvu bila je nejasna i štura. Ostao je jedino da svedoči grob na beogradskom Novom groblju, između humki Vojislava Ilića i Sime Matavulja. Pesnikinja Ljubica Miletić zato i kaže u eseju posvećenom ovom našem poeti: "Branko Miljković je bio i jeste velika nerazjašnjena tajna srpske poezije. Njegovo zaveštanje puno tragizma i lepote ne gubi ništa s godinama koje se talože jedna na drugu."

Miljković je u pesmi "Orfičko zaveštanje" (pronađene u njegovoj zaostavštini), inače, kazivao:

"Ako hoćete pesmu Siđite pod zemlju
Al' pripitomite životinju Da vas propusti u povratku
Ako hoćete pesmu  Iskopajte je iz zemlje
Ali se čuvajte njenih navika Njenog podzemnog znanja
Reči imaju dušu gomile  Raznežuje ih prostaštvo i gugutka
Ali opasnosti prevaziđene metaforom
Na drugom će mestu zapevati opasnije."

Zanimljiva je i vest objavljena u "Borbi" daleke 1954, kad je on imao samo 20 godina, a u kojoj se pod naslovom "Branko Miljković", kaže: "Samo godinu dana posle objavljivanja svoje prve zbirke pesama koja je štampana 1953. godine ("Uzalud je budim") Branko Miljković postaje član Udruženja književnika Srbije. Danas je on već stekao ugled priznatog pesnika i vrlo često se sa svojim radovima pojavljuje na stranicama većine naših časopisa i listova.

A U TIM godinama, on je ispevao i pesmu "Grob prijatelja":

"Ležiš u tamnoj i dubokoj pukotini u vremenu
Prstima uzimam obalu  (nema te među prstima)
Drvo i njegova noć  čekaju te na obali dve zelene večnosti
Tvoj glas sanja nešto teško  u dnu kamena
Ležiš u tamnoj i dubokoj  pukotini u vremenu".

Nije možda zato ni čudno što se pesnikinja Miletić još pita kako je moguće da mladić u 23. godini uđe u književnost sa zbirkom pesama najviše, uglavnom antologijske vrednosti? Ili, kakva je to blagodet njemu data da stupi u carstvo poezije, 1957. "Tragičnim sonetima", sonetnim vencem visokog dometa? Kakva je to promisao navela živog da počne svoje delo zavetnim ciklusom "Sedam mrtvih pesnika"? Ili, još tajanstvenije, otkud Orfej i Euridika, silazak u podzemlje, u onostrano, kad pesnik počinje uspon u visine srpske poezije?

Je li Miljković znao da se u njegovom početku krije kraj, a u kraju večnost...




Dušan Stanković, februar, 2006.

(iz pisama Branka Miljkovića)

(Napisano 27.januara 1961. dve nedelje pre Brankove Smrti)

...

"Pre svega zahvaljujem se "Dugi" i mome prijatelju Branku V. Radičeviću, koji mi omogućuju da na ovim stranicama oglasim ono što bi ostali smatrali, možda smatrali, za čistu ludost, duševnu pomućenost, ili, što je još gore, lažnu megalomansku skromnost i licemerje, glumu, neiskrenost, itd. Želim da se zna da sam ja rasčistio sa onim što sam naškrabao za ovo nekoliko godina. Odričem se:

1. knjige "Uzalud je budim"
2. zbirke: "Poreklo nade"
3. zbirke: "Vatra i ništa" (žao mi je što nisam u stanju da vratim nagradu) i
4.  zajedničke zbirke: "Smrću protiv smrti"

27. I 1961.
Bgd.

Branko Miljković"