Verujem da bih mogao da govorim (1957)

Verujem,da bih mogao da govorim,

da izađem iz sebe s nadom na povratak,

makar kroz pustinju do mesta gde gorim,

makar kroz smrt do istinskih vrata.

U pogrešnom rasporedu reči utešno vreme

možda ću naći.Ili ću otkriti

kako je besciljno ljubim ko kiša,kao vreme,

kao onaj što menja reči a ne svet skroviti.

Verujem,mada bez nade ući mora

u noć,u zaborav kroz koji se prostirem,

ta pesma bez zavičaja,ta ptica bez gora,

da smrt svoju ne izdam,da živim dok umirem.

Onaj ko peva ne zna je li to ljubav

ili smrt. Kada miris pomeri cvet,

gde je svet,da l tamo gde miriše sa ruba

sveta punog a praznog,ili tamo gde mu je

                                                         cvet?

Svaka je pesma prazna i zvezdana,

Ni bol ni ljubav ne može da je zameni.

Ona je sve što mi osta od nepovratnog dana,

praznina što peva i mir moj rumeni.

Pesmo prazna i zvezdana,tamo,

tvoj cvet mi srce sleže,kroz krv šeta,

ako ga uberem ostavlja me samog,

ako ga napustim za leđima mi cveta.


                                                                                 1957.