Svest o Pesmi + Kraj urezan iznutra

(o Miljkovićevoj Peziji)

Prizori rata i egzekucija koji se vezuju za rano pesnikovo detinjstvo provedeno u Nišu i Gadžinom Hanu, njegovo mladićko prvo suočenje sa zidinama od lobanja niške Ćele-kule presudno su, najvećom merom određujuće, uticali na formiranje Miljkovićeve poetske ličnosti. Ovako posmatran, početak traganja za pesmom za mladog pesnika bio je, zapravo, početak traganja za smrću. Početak iskušavanja smrti, nastojanja da se smrt dokuči i pripitomi. U poemi "Svest o pesmi", posvećenoj Alenu Boskeu, on autopoetički izgovara:


"Reč Smrt! Hvala joj što me još ne preči
da volim samog sebe i da se divim
svojoj ljudskoj moći da izgovaram reči..."

Sama pesnikova smrt, bez obzira na to da li je došla nasilno - što je verovatnije - ili ju je pak prouzrokovao sam pesnik, do danas obavijena velom tajne, bila je sasvim logičan, i uz opasnost da budem krivo shvaćen, rekao bih i sasvim prirodan završetak Miljkovićeve pesničke i ljudske drame: onaj koji peva ne zna je li to ljubav ili smrt. Njega je, kao i Majakovskog, ubio višak vlastite poetske energije, onaj "revolverski pucanj iznutra". Ponekad, ne mogu se oteti utisku da je reč o samoubistvu izvedenom tuđom rukom. Shvativši poeziju kao fluidan, organski odnos prema životu i svetu, Miljković je ni u jednom trenutku nije mogao izneveriti - u međusobnom odmeravanju snaga pesma je ubila pesnika.


Kao centralni simbol svoje poezije Miljković je najviše slavio jedan od Heraklitovih elemenata - vatru. Njegova treća, za života poslednja objavljena knjiga upravo i nosi naslov "Vatra i ništa". Vatra je onaj vezivni element njegove pesničke etike: "Ništa nije izgubljeno u vatri, samo je sažeto", "sve što nema vatre u sebi sagori", ili "ja sam onaj koji se igrao vatrom i izgoreo". Veran valerijevskoj definiciji poezije kao patetike uma, Miljković prvi kod nas ustanovljuje ideal pesme koja se sama peva - ideal pesme bez pesnika, proročki nagoveštavajući da jednom mora doći dan kada će poeziju svi pisati. Miljković nije bio ravnodušan, zanatski stvaralac poezije, niti pak patetični tribun koji je profitirao oplakujući sudbinu svog naroda. Poezija je za njega bila sudbinska obaveza ali i način življenja, oblik više, probuđene svesti. Svesti koja istovremeno uči, upozorava ali i opominje. Bio je svakako najpopularniji jugoslovenski pesnik, prozvan princem pesnika. Taj epitet nosio je dostojanstveno, sve do vlastite smrti držeći kako do ličnog tako i do dostojanstva vlastite poezije! "



Svest o pesmi
(posvećeno piscu A.Bosketu)


Mene ničega više nije stid.
Klonu sunce preko svega. Željen plod
pun je noći. Glas što sebe sanja, zid
otkri u daljini gde zazidan mi brod.




U tom zidu čuvam svoju gordost, pevam
iz te zazidanosti lepše no na slobodi.
Otkud ta moć da sebi odolevam,
a ne odoleše vinogradi rodni!




Je li to čudna želja da se živi
bez sebe? Želja za pesmom bez pesnika?
Od prošlosti i zaborava vreme što se divi
izdajstvu moga zaustavljenog lika?




Da li to znači reći promeni: neću!
I ostaviti pesmu da se sama menja?
Pokloniti sebe životinjama i cveću
i snagu svoju dati gladi crnog korenja?


U ovoj noći mene nije stid
što pevam iz zida lepše no na slobodi.
Sunce mi u peti bridi. Blešti zid
na kraju puta što nikud ne vodi.


***


Reč Vatra ! ja sam joj rekao hvala što živim....
toj reči čiju posedujem moć da je kažem.....
Njen pepeo je zaborav. Ako pred tom reči skrivim....
pod čelom mi poledica i dan poražen.....




Reč Krv ! najlepša reč koja se ne sme.....
A koliko ptica i zveri u krvi mojoj predoći!....
Možda izvan moga srca i nema pesme,....
jer krv je vanvremena mastilo bez moći.....




Reč Žudnja ! jedina još smisao ne nađe.....
I ptica u paklu kroz tužnu mi glavu.....
O gorko more za moje bele lađe....
kroz ispisani predeo i verbalnu javu!....




Reč Smrt ! hvala joj što me ne sprečava....
da otputujem u sebe ko u nepoznato,....
gde ako ne nađem sebe i smisao što spasava....
naći ću svoga dvojnika i njegovo zlato.....




Reč Vatra ! ja sam joj rekao hvala što živim.....
Reč smrt! hvala joj što me još ne preči....
da volim samog sebe i da se divim....
svojoj ljudskoj moći da izgovaram reči.....